Specijalna epizoda !
Najvise zbog toga sto smo u Lisabonu bili jos pocetkom maja 2014., a eto mene posle nekih 7 meseci – i delim ovaj video !!
Odaberite na tockicu 720p HD, za najbolji video kvalitet.
Pricam o divnim predivima, koje sam tamo i kupila… Drops, Trekking, Marisol i Malabrigo …
Kako vam se svidjaju? 🙂
Nastavljamo pricu o Lisabonu, i to ovog puta o Expo-u, mestu koje obavezno morate obici ako ste u blizini!! Sada se to sve zove Park Nacija.
Stizemo metroom, i srce pocinje ubrzano da mi kuca. Kada mi se potvrdi i vizuelno da smo na dobrom mestu, ostajem bez reci.
Ne mogu da verujem sta vidim! Jer, secam se da smo ovo sve gledali negde na sredini studija, a posto je to ’98. nismo imali knjige nego smo ih kopirali i kopirali… Otvorenih usta gledali smo knjige u boji u biblioteci koje su mogle da se odnesu samo do kopir masine i da se opet kopira i kopira … Padali smo u nesvest nad dosegom konstrukcije, a ime Calatrava izgovarano sa strahopostovanjem 🙂
Ali eto, sada stojimo pod tim kosturom, tom nadstersnicom za vozove, i opet se pitamo kako li stoji, kako je napravljeno.
Ispod vozova nalaze se autobuska stanica i metro. Ceo taj deo zapravo je jako prijatan iako je sav od betona.
Nastavljamo ka trznom centu, jer moramo da prodjemo do njega i dodjemo do samog Expo dela. Iako je sve ovo udaljeno od grada, poseceno je, i obiluje novih objektima i prodavnicama.
Obilazak radnji ostavicemo za kasnije, idemo dalje da gledamo arhitektonska cuda! 🙂
Prvo je vec za padanje u nesvest … tako tanko, a tako veliko. Paviljon Portugala, arhitekta Alvaro Siza.
Dvoumimo se da li da produzimo do Okeanarijuma ili se raspitamo za zicaru. Posto je vec popodne, odlucujemo da je bitniji Okeanarijum. I mislim da nismo pogresili.
Zicara je lepa i dok se gleda sa tla, kao i ooooooogrooomaaaan most Vasko de Gama od oko 17km, u pozadini… Plavo, plavo i belo.
Pored Okeanarijuma nalazi se objekat sa vodopadom, samo jedna „igracka“ sa vodom od mnogih u parku. Fantastican je osecaj proci ispod, dok voda huci i propusta sunce 🙂
Sam Okeanarijum sacinjavaju 4 kubusa u kome su smestene prezentacije 4 svetska okeana, a u sredini je veeeeliki bazen. Ova 4 dela podeljena su po visini na 2, tako da prvo idete u krug po gornjem delu, onome iznad vode, a onda se spustate u donji deo, ispod vode…
Ne znam koliko je glavni bazen velik, ali da je velik, velik je. Ribe koje u njemu plivaju su razne, a okeanarijum se narocito hvali time sto imaju Mola Mola ribu, znate onu plocastu sto ima oci sa jedne strane … 🙂
Dok posmatram raznobojne sase u jednom od odvojenih delova uz stazu, Dejan mi kaze kao da sam pored izloga sa predivom, pa je morao da me uslika 🙂
Zadrzavamo se jos, divno je … cuje se buckanje, vidimo cak i jednog ronioca da pliva sa ribama. Slika se krivi kako pridjem ivici okna. U daljini, vec mnogo toga se muti …
Ako volite vodu, uzivacete ovde. Ja je volim, ali ne volim dubinu i vodeni mrak, ali to ovde nisam ni za tren osetila. Ispricali su nam da ponekad dovode skolsku decu da „spavaju sa ajkulama“ – dovode ih i poredjaju ispred velikog okna na pod… dok sve i dalje pliva i bucka…
Kad smo izasli napolje, malo smo zmirkali na dnevnom svetlu, i shvatili da su vodopad i zicara stali. Znaci, za ovo treba odvojiti ceo dan! Krenuli smo setalicom uz reku. Ovde ne nosite ni stikle ni japanke 🙂
Umorni, ali onako umorni a srecni, svratili smo u trzni centar, ja sam kupila malo kometike Kika, a zatim smo seli da nesto i pojedemo – ponuda je odlicna! Vracemo se nazad metroom, glava puna utisaka… i pomalo buckanja 🙂
Tog jutra u maju, probuili smo se i rekli: Danas cemo, kao i svi turisti, da se vozimo zutim tramvajem br. 28!
Krecemo kroz deo koji se pruza na jug, oko objekta koji nas je intrigirao jos od prvog dana … Cemu ova obloga sluzi, gde prestaje staklo, a pocinje nebo ?
Posto je ceo put nizbrdo, odlucujemo se da krenemo peske. Kraj je siromasniji, radnje su drugacije, a fasade zapustene.
Ali jedna stvar kvari sve…. ja kijam i kijam. Primecujem u isto vreme kako su biljke oko nas neobicnog oblika … Shvatam da necu moci da udjem u tramvaj i da ce biti bas neprijatno. Okrecem se i imam srece da odmah vidim apoteku. Nekako se sporazumevamo, dobijam tablete, i kroz 5 min sam kao nova !
Za to vreme Dejan je vec cekao u redu za tramvaj… o da, red je velik… Kad je sledeci tramvaj dosao, mi shvatamo da je u njemu vec guzva, te propustamo par ljudi koji srecni ulaze i guraju se … izvezbani u Beogradu … 🙂 Mi cekamo sledeci i sedamo. Voznja pocinje i mi idemo gooooreeee…
Tramvaj malo kruzi pa se penje na Tvrdjavu. Docekuju nas objekti koji podsecaju na primorje, pomalo nagurani 🙂
Deo prema Tvrdjavi je stariji, ne renoviran, ne modernizovan. Mozda zvuci romanticno, ali ipak je zapusteno, oronulo, siromasno …
Iz voznje nemam puno fotografija, prepustila sam se. Ali nesto vise mozete videti kod Dejana na blogu. Usput je guzva, uske ulice, ljudi, kola. Uobicajeno je u Lisabonu da ljudi prelaze ulicu bas gde im se prohte, a pogotov na crveno !
Koliko sam shvatila, tramvaj 28 i jeste redovna linija, i ide sa kraja na kraj grada, a vecina turista ga koristi da se popdne na Tvrdjavu. Mi smo isli malo dalje, i ciljano izasli u blizinu jos jedne radnje sa pleteninom… ali to cemo u posebnom postu 🙂
Nasumice smo odabrali jednu lepu ulicu, i uputili se njome.
Mirnija je, ali lepa, i ima ponesto ljudi koji svi idu u istom smeru … pa smo morali da proverimo o cemu se radi :).
Na kraju je kafic, te smo seli i narucili kafu i pivo. Pogled je fenomenalan, dole na prugu i postrojenja, desno na kucice u kaskadama, na kopno prekoputa reke, i na most 25. april.
U povratku hvatamo divne vizure Bairro Alto kraja, pitajuci se nismo li ovo vec videli u nekom filmu, a ako nismo, zasto film nije snimljen !
Tu shvatam od koliko se razlicitih celina Lisabon sastoji ….
Ubrzo smo naisli na jos jednu uspinjacu, tramvaj, sta li je … Ona ceka nesto vremena na vrhu, te smo mogli da se setamo oko nje i fotografisemo. Boja je tako interesantna, narocito prema svemu sto je okruzuje.
Dok se spustamo na dole, proucavamo sine …. prolece biciklista ! I jos jedan !
Dok posmatramo sine i pitamo se zasto ih ima toliko, dva puta po tri, Dejan mudro zakljucuje kako sve ovo funcionise.
Ubrzo je krenula i donja uspinjaca, te je svako mogao da vidi kako rade u sistemu. Povezane sajlama, dok se jedna spusta, druga se penje. Kao da ovo samo po sebi nije neobicno, one se mimoilaze na donjem, sirem delu, dok se gore moraju kretati uzim delom. Zato su sine u jednom delu kao ukrstene.
Krecu se, lako, a uskim stepenicama prolaze ljudi, masuci onima koji se voze.
Spustili smo se dole i napravili pauzu na jednom mini mini trgicu, sa cesmom. Sedamo na drvenu klupicu i osecamo se slobodnim da izujemo patike… toliko je toplo. Zalimo sto u Lisabonu nema vise ovakvih mesta, barem sa klupom.
Nastavili smo setnju i izasli blizu reke. U planu nam je bilo da potrazimo bicikle, koji se reklamiraju na izdavanje, te da odemo do Belema.
Pomalo smo vec bili umorni, te nam se radjaju sumnje … da li je pametno uputiti se bas sada biciklom, vruce je … Nekako pronalazimo ulicu i bicikl radnju, a radno vreme je naravno cudno – jos sat vremena i oni zatvaraju …
Odlucujemo se da promenimo plan (hvala Dejanu koji me je malo nagovarao) i upucujemo se metroom na Expo … o tome u sledecem postu 🙂
Naš drugi dan u Lisabonu ! 🙂
Doručak na 10. spratu hotela, pomorandže, musli… kafa. Razmišljamo kako smo preterali sa šetnjom juče i pomalo se sunčamo. Danas ćemo laganice. Hajmo prvo do parka koji je pored hotela – park Edvarda VII. Sedimo malo na klupi, uživajući u zagrljaju i lepom danu. I tu ima šara u kaldrmi.
Park je poznat po lavirintski podkresanom žbunju. Penjemo se do vrha, čudeći se visinskoj razlici koju smo prešli. Mesto za slanje pozdrava i poljubaca :).
I ovde se susrećemo sa fenomenom turista u grupama, koje autobus čeka da se fotografišu. Mi nastavljamo u deo koji nije opisan u vodiču koji imamo, ali je zanimljivo.
Kao da se park nastavlja u nedogled, pa se malo dvoumimo kuda sledeće da podjemo.
Uskoro nailazimo na divno mesto, jezerce sa drvenim mostićem i restorančićem. Ja počinjem da kijam. Nekako se sporazumevamo, naručujem kafu sa mlekom tako što pokazujem na ono što je prethodna mušterija naručila. Pitam kako se kaže na portugalskom, ali je izgovor za mene još uvek mnogo brz. Imaju i mafine. Nosimo poslužavnik napolje i uživamo. Samo što ja kijam ponovo, a par ljudi se okreće. Tešim se mafinom.
Nastavljamo šetnju dalje… i odjednom shvatamo da smo došli do mesta koje smo prvo ugledali kada smo izašli iz metroa !
Avioni tu preleću nisko, ka aerodromu, da nismo odoleli da ih „hvatamo“ – čak smo stajali nekih 10 min, sa aparatom na gotovs, nadajući se da će da proleti izmedju zgrada…
Odlučujemo da potražimo jednu radnju sa predivima, te idemo pored parka. Ja kijam.
Dogadja se nešto neverovatno – stojim na ćošku i fotografišem zgradu prekoputa. Spuštam aparat i shvatam kako vozač kola pored mene čeka da ja fotkam pa da onda prodje….
Tu smo već u predivnom kvartovima Rego i Saldagna i ulazimo u lepu pešačku ulicu – odmah na početku čeka nas ogromna crvena skulptura !
Ulica je predivna, popločana, puna restorančića koji su izneli svoje stolice napolje. Ovde ćemo da ručamo, samo prvo da pronadjemo radnju sa predivima. U medjuvremenu nailazmo na reeeeeetkuuu prodavnicu, te kupujemo vodu i čokoladu. U karti vodiča imam obeleženo mesto gde se nalazi radnja, ali nje nema … idemo okolo, sledeći blok, nazad, opet levo, desno … pitamo u radnjama, niko ne zna … Čokolada biva lepa uteha… Vraćamo se do pešačke ulice, i shvatamo da je vreme ručka prošlo – kao da je neko naredio da se ulica i stolice isprazne !!
Pomalo snuždeni, idemo nazad prema hotelu … ali nalazimo na manji tržni centar gde nalazmo poprilično dobar obrok, pileće batake i bakalar… Sad možemo nazad do hotela, na mali odmor. Hvatam internet i proveravam adresu radnje … i shvatam da su se preselili pre par meseci … E sad, kakvog ja muža imam… Ne samo da je sa mnom isao u Kamnik kad smo bili u Ljubljani, samo radi prediva … ne da se motao sa mnom kroz sve ove blokove tražeći radnju… nego je pristao da ponovo odemo u isti kraj i nadjemo radnju !
I našli smo je …
Tricot das Cinco je predivna radnja … Ne samo da imaju Malabrigo, prediva iz Urugvaja i Drops, već je i radnja preslatko uredjena i prijatna. Nisam znala gde prvo da gledam! Devojka nas je ponudila pićem, no ja nisam mogla još i na to da mislim! Vraćala sam se ponovo na početak i ponovo birala … a šta sam odabrala videćete u posebnom postu. Tek na kraju sam primetila da imaju još jednu prostoriju, gde se održavaju okupljanja i časovi. U jednom uglu je i udobna fotelja, a izlog posebno ukrašen predivom, cvećem i posudjem.
Uskačemo u metro i vozimo se do centra. Obilazimo još par trgova i odlučujemo da obidjemo i Elevador de Santa Justa.
Brrrr…. visoko je ! Dok Dejan ide neustrašivo do vrha, ja ga čekam u žicom ogradjenom prostoru, pokušavajući da skrenem misli fotografišući …
A da je pogled lep, lep je. Na gornjoj foto vidi se Placa dos Restauradores, a na donjoj Arco da Rua Augusta. Plavetnilo na drugoj fotografiji nije more, već reka Tejo (čita se kao Težo).
U povratku ka hotelu idemo ponovo nekim cik cak putanjama u želji da obidjemo što više iako smo ponovo umorni. Fasade, prizori, ljudi … sve bih fotografisala !
Ulazimo u par radnji, a onda i u H&M da potražimo pantalone za ovo vreme. Dok čekam Dejana ispred svlačionice vidim ljude kako ulaze i izlaze sa naramcima garderobe. Prisetim se svih skupih radnji od juče i sa aerodroma, i shvatam koliko je ovo za njih jeftina radnja…
U jednom trenutku prepoznajem ćošak od juče, od kojeg jedna ulica ide dole, a druga gore. Ovo je po meni, još jedna odlika Lisabona, barem dela Bairro Alto.
Na kraju dana idemo u hotel da prebacimo fotke na laptop … 🙂
Svratite i do Dejanovog bloga, i pogledajte njegov pogled na naš put, u postovima Letenje i Lisabonske žive ulice !
Vrlo brzo, treći dan i još fotografija!
Jeste, bili smo u Lisabonu početkom maja ove godine… ali zašto odmah nisam pisala o tome?
Kada smo se vratili, dočekale su nas loše vesti, o poplavama. Zato nismo hteli ništa da pišemo o našem putu. I tako, dan za danom, sutra ću, sutra… dodjosmo do danas.
No, da krenemo!
Kada smo mi išli, morali smo da presedamo u Minhenu, što je značio da smo morali da se probudimo u 3 sata po ponoći da bismo sve stigli. Sada vidim da ima direktnih letova, i iako cena nije nešto znatno niža, sigurno ćete uštedeti par sati.
Prvi put presedamo u Minhenu, ali smo se ipak lepo snašli kroz aerodrom. Moj prvi šok je da u radnjama sa stampom nema NIJEDNOG časopisa o pletenju … a drugi koliko su radnje skupe. Hermes kaiš koji košta 555 eura … D. se šalio pitanjem da li se taj kaiš skida na kontroli pre i posle leta …
I da, nemojte da se zafrkavate, nego pojednostavite sve, znači nema flašica sa vodom, morate da skinete kaiš, mindjuše, ako imate metal u cipelama, sve sa šnalama… Ako imate laptop, izvucite ga van tašne, ako i fotoaparat. Ja sam bila zamoljena i da ga uključim, pa su proverali i sadržaj aprata i objektiva. Ne čudim se, ne pitam, samo daj da prodjemo.
Leteli smo preko Lufthanse, tako da je let bio prijatan, sve sa doručkom, ručkom, a mi smo poželeli sebi lep put uz belo vino. Malo smo i prispali, a onda se probudili tačno na vreme da vidimo Atlantik !!! I Lisabon !!!
Elem, kad smo već stigli u Lisabon, odvukli smo torbe do taxi stanice, jer nam je ovo preporučeno. Medjutim, red je toliko OGROMAN, da je naša slobodna procena bila da ne bismo došli na red za 2 sata … Te smo potražili metro. Kupovina karata je poprilično jednostavna, a mi smo imali sreću da pročitamo sve i kupimo ih pre navale sa novog leta … Sistem je sličan kao i u drugim gradovima – automat u koji ubacite novac, a on vam izbaci karticu. Pod firmom Carris su većina autobusa, tramvaja i metro, te proučite njihov sajt. Preporučila bih njihovu VIVA kartu, sa kojom vas jedna vožnja košta oko 2.3 eura. Jedna karta za jednu osobu, barem je to sve tada važilo 🙂 Nama se nikako nije isplatilo da uzmemo karticu sa kojima imamo popuste na muzeje i neke trte mrte stvari.
I tako, vrlo brzo stigosmo na našu stanicu, odvukosmo torbe do hotela i shvatismo da je na lepom mestu. Ajmo odmah u šetnju, jašta. Gde, pa nizbrdo. Dan, prelep, sunčan, plavo nebo sa pokojim oblakom … još je i jedan od prvih vizura bio Trg Marka Pombala… sa sve palmama !!!
Nastavili smo duž Avenida da Liberdade, oduševljeni prostranošću, popločanjem… stigosmo do centra, pomalo iznenadjeni velikom količinom turista. Spustismo se glavnom džadom, kroz Baixu… i tu nastade prva foto 🙂
Tu negde čujemo i naš jezik, dve devojke u neon dugim suknjama jedu sladoled iz čašice 🙂
Ubrzo, osećamo prvi umor… pomalo je vruće, ne znamo gde ćemo sledeće. Dodjavola, ima li ovde igde ijednog hlada, ijedne klupe?
Sedamo na prvi stepenik, i listamo vodič. Hajde onda da prošetamo malo na tu stranu…
I onda smo se prvi put susreli sa pravim strminama Lisabona – uzbrdo i uzbrdo, stepenicama, ulicom, pa još stepenica…
Tek negde tu postali smo svesni fasada sa pločicama. Bljeskaju na zalazećem suncu, izazivaju da pogodite da li ste već negde videli slične.
Stižemo do mesta koje nam je preporučeno da sednemo, blizu crkve Largo di Chiafo.
Turisti, turisti … pa i mo smo 🙂
Svidi nam se i izbor kolača, te naručujemo nešto testasto, hrskavo, sa jagodama. Ovo je moralo da ide na Instagram 🙂
– I čašu vode.
– Molim ?
– Donesite nam i po čašu vode, obične.
– Hmpf ….
Izgleda da u Lisabonu nije običaj da vam serviraju času vode uz slatko, utvrdili smo i posle … 🙂
Nastavljamo šetnju, i vidimo Elevador da Bica – fantastičnu strukturu koja izbija niotkuda. Pogledaćemo je detaljnije neki drugi dan, odozgo 🙂
Da polako idemo ka hotelu? Jer… ipak smo ustali u 3 ujutru! Nailazmo na još jednu znamenitost – konobare koji stoje ispred restorana, držeći jelovnike u rukama, pozivajući vas unutra. Poneki su agresivniji, poneki ok, pa se sa njima i popriča ponešto.
Za kraj dana, kao poručeno, naišli smo na ogledalo i srećni nastavili tradiciju zajedničkog slikanja. Dobar autostoper uvek zna gde mu je peškir, je l tako (u ovom slučaju marama)… 🙂
… je jednodnevna tura agencije Travellino.
A mi smo bili prošle subote 🙂
Putuje se autobusom, i to ceo dan, što je možda jedina loša stvar svega. Ali sve što se obiđe zaista ima smisao one rečenice „upoznaj svoju zemlju da bi je više voleo“, ili po mom mišljenju, razumeo.
Prva stanica bila je Smederevo, taj grad koji sam često pominjala u rečenici „Sramota, bila sam preko okeana, u Kanadi, a nisam bila tu, u komšiluku, u Smederevu!!“.
Međutim, sam grad nismo obišli, već smo prošli kroz njega i došli do Tvrđave, tako da još štošta ostaje za sledeći put :). Nisam očekivala da Tvrđava bude tako velika – zapravo veliki jednoprostor. Obišli smo i Mali Grad, utvrdjeni zamak unutar Tvrđave. Najznačajniji deo su bifore, u svoje vreme zastakljene venecijanskim staklom. Mene su ipak oduševili tragovi – udubljenja za grede koje su podržavale još dva nivoa. Pomalo užasava podatak da tehnožurke drmaju ovaj prostor svako malo …
Veliku Tvrđavu su u vreme našeg boravka najviše koristili sportisti. Dok smo čekali da autobus krene, u daljini smo videli kako veća grupa biciklista prolazi kroz raskrsnicu… pa još biciklista, i još! Pomislim, možda i u Smederevu imaju Kritičnu masu, a nije li danas Dan bez automobila, ili tako nešto … Kad kasnije, na Facebooku vidim da nam je vrsni biciklista Duca bio u toj družini 🙂
Sledeća stanica – Viminacium! Ali pre toga prošli smo pored postrojenja i kopova Kostolac, čija me je veličina stvarno ostavila bez reči! Morala sam da Instagramišem!
Da postrojenja Kostolac nisu pokrenuta, možda Viminacium nikada ne bi ni bio otkopan… A opet, mnogo toga uništeno je samom izgradnjom. Nadajmo se da će ubuduće biti pažljiviji, kao što su nedavno otkrili i kostur mamuta. I baš zbog njega i otvaranja izložbe u ponedeljak, nije radila Rimska kuća, što nas je baš oneraspoložilo, pogotovo što smo platili punu cenu ulaznice… No, videli smo prelepu Arenu, rekonstrukciju. Drvo je već počelo da poprima prelepu sivu boju…
Svašta ima da se vidi, mnooooogo toga još nije otkopano, ali neću sve da vam kažem da imate zašta da idete :).
Pomalo ošamućeni od toplote i utisaka, ukrcali smo se u autobus, a iskrcali u blizini Tvrdjave Ram. Iskrena da budem, možda sam jednom ili dva puta čula za ovu tvrdjavu. Nije velika, ali je na divnom mestu, gde je Dunav poprilično širok, kao more. Održavanje i renoviranje ove tvrdjave odnedavno je preuzela jedna turska organizacija … Ima tu mnogo istorije, pa to i nije čudno.
Već gladni i pomalo umorni, obradovali smo se vesti da idemo na pauzu na Srebrno jezero. I zaista je bilo lepo, naročito što smo se prvo dobrano najeli ćevapa, pomfrita i salate, i neizostavno dopunili pivom. Onda smo krenuli u šetnju pored obale, gde se redjaju kafići i tezge sa jedne, a jezero sa druge strane, a izmedju trče deca u kupaćim kostimima :). Podseća na našu Adu, ali je mnogo manje i prijatnije. Naročito uz sladoled 🙂
A onda smo se uputili do Golubačkog grada! Priznajem da sam bila pomalo uzbuđena, a istovremeno se podsećala kada sam prvi put pretraživala internet na tu temu, u isto vreme opčinjena epskom fantastikom koju sam gutala… I zaista me nije razočarao!
Ostavimo po strani probijene kapije, put koji prolazi kroz njih, plan koji postoji da se saobraćajnica izmesti, pare obezbeđene, a ni traga radovima … Ali opet ne mogu, jer nismo mogli da se penjemo u gornji deo grada, do Citadele, zbog rastinja i nesigurnih stepenica. Jer smo svaki čas morali da se pazimo od vozila koji prolaze.
Kule su impozantne, prelepe, elegantne… Mistika je tu negde, jer je gornji grad nedostupan kao što sam već rekla, a donji pod vodom – dostupan samo kad su velike suše… I sad kada posmatram slike, naglas komentarišem kako mi te kule izgledaju kao neka poezija.
I to je bilo dosta za jedan dan! Zaista lepa tura, a i vodič i vozač bili su sjajni! Preporučujem, bilo u ovom aranžmanu, nekom drugom, ili sopstvenom. Ili ste već bili?
Mi ćemo svakako ići nanovo, možda sledeće godine, da vidimo i tog mamuta!
(onog Kikindskog već jesmo 🙂 )
Ima li bolje kombinacije ?
Četiri dana van grada, i to na snegu, čistom vazduhu, a i na konferenciji.
Stigli smo taman posle mećave, pa nas je dočekao sunčan dan, prazne staze, tišina… blogeri još nisu bili svi stigli.
Sneg, sneg, još snega… a tek miris, tj. odsustvo istoga, pretvorenog u ledeni vazduh koji opija.
Pogled na obronke pune drveća odmara i oči i budi zaprepašćenje iznova i iznova.
Sutradan, otvaranje Blogomanije, sjajna predavanja, zapisivanje ideja, podela slika na Instagramu. Zatim ručak, častili smo se u „Lazinom salašu“ porcijom ćevapa i pečenog krompira. Ali onog znate, sa korom.
U subotu popodne i Lensfler je održao svoje predavanje, u delu za radionice. Tema je bila „Mobilni telefon kao fotoaparat“, a njega nije mrzelo da napiše i post o tome!
Uskoro će sva predavanja i radionice biti postavljeni na LiveTV (predavanja već jesu, držite fige i za radionice). Bilo je zanimljivih predavanja, bilo je i loših, ali … ne možeš svim ljudima udovoljiti. Organizacija je bila odlična, kao i hrana i smeštaj (hotel Angella)… a voditelji fantastični ! Predavanja koja su mi se najviše dopala i od sveg srca preporučujem da pogledate:
Uveče – neizbežna šetnjica, posle večere. Duša, slabo. Ali mi se držimo za ruke i nije nam hladno.
Sezona još nije krenula, pa ni sve staze nisu utabane i očišćene, a -11 stepeni C ipak nas tera da završimo šetnju.
Sutradan, konferencija se nastavlja. Lensfler i ja se razdvajamo, on je u velikoj sali, ja u Ženskom kutku. Prelepo, ušuškano, prijatno, blogerke pričaju svoje lepe priče, o svojim lepim blogovima, dele čaj … dele poklone ! Najbolji sadržaji na početku ne dobijaju dovoljno publike. Kasnije, senzacionalizam i plavuša privlače toliko da jedva staju u salu. Zagušljivo mi je, idem napolje.
Napolju, da malo slikamo moje radove. Mina Fu, sjajno, veselo, prelepo čeljade, izlazi mi u susret i biva model !
Više slika i opisi radova … uh, u sledećem postu, ne može sve u ovom!
Ajde da prošetamo još malo, propustićemo ručak! Lep je dan, skijaša je nešto više nego juče, jedna žićara radi.
– Je l’ možemo i mi pešaci?
– Može, za 350 din.
– Hmmm, mislim da će vredeti.
I jeste 🙂
Jao vidi ovo, jao slikaj ono ! Jao, nemoj da slikaš, ajde da uživamo u pogledu !
Jao što pomalo zavidim ovim skijašima…
Jao što je lepo …
Proveli smo malo vremena gore, slikajući se, skačući … i slikajući naokolo, i za 5 min nazad jer se žičara uskoro gasila.
![Blogomanija 2013 / Kopaonik - [iõ] - Dejan Danailov © 2013.](https://i0.wp.com/farm6.staticflickr.com/5486/11209637533_b940637f77_o.jpg)
Nizbrdo… pa da, kad se skijaš, ne vidiš ovo nikad, kako su se hoteli lepo ugnezdili u padinu.
Još malo predavanja, prezentacija, prelepih upoznavanja … Dogovorene saradnje, prezentacije, intervjui i svašta nešto… čitajte me i dalje 😉
Nedelja, još jedna šetnja, kafa, pakovanje, i spuštanje niz planinu, uz konstruktivni razgovor sumiranja utisaka sa 6 zanimljivih saputnika.
Još foto na mom Instagramu, naravno 🙂
I za kraj posta, puno ljubavi i zagrljaja, da vam prosledim malo … čak i sa ledene žičare !
![Blogomanija 2013 / Kopaonik - [iõ] - Dejan Danailov © 2013.](https://i0.wp.com/farm8.staticflickr.com/7352/11209517984_7d199e5ddb_o.jpg)
Nakupilo se dosta radova za jedan post !
Uživajte !
Čarapice, štraftaste, u susret Noći veštica :).
Ako nosite broj 37 ili 38, javite se, dostupne su !
Materijal: Troitsk Москвичка, oko 65gr, dupla nit, dve boje … igle 4mm.
Peta: „o kojoj se misli posle“ 🙂
Ravelry link.
Još jedne čarape, već zauzete, pravljene za D.
Materijal: ATAK Garn Sockenwolle, igle 3mm.
Peta: kratki redovi, bez podignutih obmotavanja.
Ravelry link.
Njih sam nosila i na put u Zagreb, bile su idealne za nošenje unakolo i pletenje kad god se uzmogne 🙂
(foto: mobileklicker)
I džemper !! I to beli, sa aranskim motivima !
Materijal: Patons Kroy Socks, dupla nit, igle 4mm.
Ravely link.
Sviđa mi se ovakav mesečni presek …
Toliko mi se sviđa da ću tako nastaviti i sa svim drugim temama, pa će neko vreme na ovom blogu ići mesečni izveštaj i za pletenje, i fotografiju, i … pa sve ostalo. Za one koji žele da ostanu u dnevnim izveštajima, mogu me pratiti na FB ili Instagramu.
Pa da krenemo od početka….
Bili smo na Bajskulturi, o čemu sam više pisala ovde.
Biljke prelepo rastu na terasi ! Prestale su vrućine, i njima to prija.
Plela sam, o da. Počela sam 3 para čarapa, od čega su jedne gotove, druge još mic, a treće na početku.
Jedu se brusnice … ko bombonice su mi 🙂
Huh, nebo je bilo promenljivo, u sekundama…
I bili smo u Zagrebu ;), povodom Festivala Organ Vida:
Ali smo radili mnogo toga drugog ;), recimo vozili bicikla po Jarunu …
Obilazili mesta kao i svi turisti, videli mnoooogo Japanca…
Mnoooogo dobro jeli u Mek Per’s-u…. (ja sam jela tortilje, ludilo dobro !)
A oduševili smo se i Beogradskim zalaskom sunca, pre neki dan…
Predivan početak septembra, vikend, bicikl, društvo … Divota jeseni!
Ovog proteklog vikenda vozili smo u nedelju sa Bajskulturom, u subotu išli južno od Novog Beograda, a prošlog vikenda vozili sa Kritičnom masom. Sve vožnje zajedno iznose oko 75km, sve zabeleženo GPSom na sajtu Strava… Nije loše 🙂
Da krenemo unazad – Nedelja, Bajskultura. Preporučujem ! Dve devojke – kustosi Muzeja Jugoslavije okupile su nas i povele biciklima kroz Novi Beograd. Opuštena vožnja, zanimljiva priča (o da, bilo je stvari koje nisam znala !), divno vreme, nedelja …
Za ovu vožnju nemate opravdanja! Ako nemate bicikl, grupa se okupi kod Hotela Jugoslavija i iznajmi ih. Ako imate bicikl, mesto sastanka je Brankov most. Ako nemate kondicije, vožnja je eksta lagana. Ako nemate vremena, traje manje od 3 sata.
Putanja je preko Starog Sajmišta, preko Hotela Jugoslavija do Paviljona. Prijave, na njihovom sajtu.
Bez grupe, samo D. i ja išli smo u vožnju „ispod“ Surčina (za šta sam dobila titulu kraljice na Stravi 🙂 ), kroz polje pre Ostružničkog mosta, do nasipa pored Save, preko keja …. Mirno, bez mnogo saobraćaja, ali ne i suviše pravo i ravno. Idući putem kroz polja, od Surčina do nasipa prema Savi, ugledali smo ovaj filmski prizor !
Mnogo toga moglo je da se vidi. Naravno, blokovi, PC Usce koji izviruje, Zapadna kapija, Beogradjanka, vodotoranj, Avala, Banovo Brdo i Vidikovac. Stajali smo i gledali, pogadjali šta bi sve ostalo moglo da bude.
Kritična masa dogadja se svake poslednje subote u mesecu. Najbolje je da se priključite na FBu, naravno, i budete obavešteni o svemu. Ovo je moje prvo učestvovanje. Atmosfera je sjajna, vozi se ulicom, obezbedjenje je tu, ljudi sa strane mašu, daju podršku, a mi odgovaramo zvoncima :). Nikada ne bih sama sebe naterala da posle vožnje Novim Beogradom, odem Brankovim mostom i uspnem se do Terazija ! Ali sada me je bilo stvarno sramota da stanem i kažem da ne mogu, kad gomila ljudi oko mene može (ili možda misli isto 🙂 ).
Ni za ovu vožnju nemate izgovora :). Na ovu KM ljudi su došli biciklima čak iz Novog Sada. Možda nije za decu, jer je tempo blago jači, i vozi se saobraćajnicom i u velikoj grupi. Ali niko vam ne zabranjuje da se uključite i isključite kad želite. Ja tako nisam išla na tačku sastanka, već sačekala grupu u Parku Prijateljstva.
Posle vožnje seli smo, naravno, na sladoled, i uživali u romantičnom pogledu na Savu i Stari grad.
Možda fotografije nisu onog kvaliteta koji ste navikli da vidite, ali imajte razumevanja 🙂 – na bicikl vožnju ide se što lakši 🙂
… na kome smo za vikend bili i mi 😉
Zapravo, moram na početku da priznam da je sada teže pisati blog post, nakon što sam saznala koliko je lako fotografisati telefonom, staviti na Instagram, on stavi na FB i Tumblr, time ode na Twitter… i gotovo.
Fotkalo se mnogo, mnogo, što aparatima što telefonim. Interesantno je kako su svi ljudi na ovom skupu opušteni po tom pitanju, i niko se ne krije od fotografisanja.
Još fotografija možete pogledate na FB stranici KikindaWebBizForum, par kod mene na Instagramu, ili kod Lensflera na blogu, uskoro 🙂
Predavanja su bila zanimljiva, a najprijatnije od svega je bilo sedeti u parku i slušati šta ko ima da kaže ili doda iz publike.
Organizatori su bili sjajni, a najviše mi se dopalo to što su nam omogućili obilazak Kikinde, sa vodičem. Tako smo obišli i simpozijum Terra. I tu moram da priznam da nisam baš neki ljubitelj terakote, ali dela koja sam tamo videla promenila su moje mišljenje.
Zatim smo prošli kroz centar Kikinde, jako prijatno okurženje za koje je projekat rekonstrukcije dobio Oktobarsku nagradu 1985. Mada, mislim da su van toga i nove male piramidice pune cveća, koje su me oduševile !
Nezaobilazno je bilo i posetiti Narodni Muzej i Kiku – ženku mamuta pronadjenu tokom iskopavanja gline. Na slici je rekonstrukcija, a unutar Muzeja nalaze se pravi ostaci, kao i stalna postavka. Mi smo odgledali i 3D film 🙂 Namerno na slici nema osobe pored, te otidjite sami i divite se tim dimenzijama !
Na kraju ture osetili smo želju za sladoledom … podelili tu misao sa dvoje ljudi, ali kad smo krenuli u potragu, sve više i više ljudi nam se pridruživalo ! :). Po preporuci, otišli smo u poslastičarnicu „Korzo“ … u kojoj je već bila gužva i izbor ukusa da vam pamet stane :). Ja sam uzela vanila, čokolada i „poljubac! :). Cena za takva dva sladoleda, preliv, i veliki slatki kornet – 240 din !! Ukus je odličan, nije onako prepun gustine… Apsolutna preporuka, vecera nije bila potrebna posle 🙂
Možda je najveći utisak na posetioce ostavio početak drugog dana, kada nas je u parku dočekao pravi fruštuk ! Sirevi, kiflice, lenje pite, pite sa krompirom, pite sa čvarcima, mokrinjski sir sa ovim i sa onim …
Eto, ako vam je nekog popodneva dosadno, otidjite do Kikinde. Sat i po kolima, pa na kafu i sladoled, i opuštenost – kako je D. primetio, svi voze biciklo maaaalo brže nego što bi hodali :).
Evo jednog brzog posta, kratko, sa više fotografija. U skladu sa brzinom u svetu društvenih mreža, gde je jako važno ono što se dešava u ovom trenutku, sada, Tvitomanija od prošle nedelje je kao već bajata vest. Dodatno, kao i posle svakog puta i odmora, sačeka me ovih i onih obaveza, ponovo počinje škola, u nedelju koncert Depeche Mode …
No, eto, za vas koji nemate FB nalog, i niste videli gomilu slika na strani Tvitomanije, kao i na mom profilu… Evo ih i ovde. I ličnog doživljaja, a utiske sa žurki ostaviću nekim drugim blogerima.
Put je prošao sjajno, do tamo nekih 8 sati, a bez velikih pauza u povratku 6 sati. Putovali smo minikombijem, sa 8 putnika, što je poprilično brzo i udobno. I priča usput je odlična 😉 Autoput, mučne kristijane, pogled na impozantne gradjevinske poduhvate hrvatskog primorja … stigosmo. Utovariše nas u električno vozilo i istovariše pred našu kućicu … Unutra, apartmani ! nismo to ni očekivali ! Ogromna dnevna soba, kupatilo i wc odvojeni, a opremljenost … od 6 šerpi do pegle! Odmah, da vidimo i pogled … predivno !
Sam hotel je lep, nov, sa mnoštvom bazena, ležaljki, sve u belom. Formiran je terasasto, tako da iz svake etaže vidite onu donju, kao i more 🙂
Ipak, najveće razočarenje nije ledeno more, već stanje plaže. Ne mogu skoro tako ni da je nazovem, jer je prekrivena oštrim tucanikom po kome se ne može ići baš najsigurnije. Uopšte, čini se da hotel i ceo kompleks i nisu dovršeni i da ih čeka još posla.
No, more da miriše, miriše, kao i velika količina ruzmarina. Deo sa kućicama-apartmanima je lepo uredjen, a u sredini ovog „naselja“ nalazi se i mali kompleks sa kafićem, delom za masažu i dva otvorena bazena, od kojih gornji ima prozor, te možete posmatrati nogice onih koji se kupaju gore 🙂
E sad… posle Termi Olimia, teško da ćemo biti zadovoljni ijednim SPA centrom ! 🙂 Ipak, ovaj nije ostavio prijatan utisak, možda zbog velikog broja ljudi, možda jer sam se dva puta ozledila na podvodne stene za masažu … morska voda u unutrašnjim bazenima pojačava čudan osećaj.
Jako lepo je bilo prošetati do naselja u blizini, bez obzira na kišu… Jer, štitio nas je kišobran koji mi je poslala Lorna ! Dostavjen na vrata apartmana ! Do naselja Novi Vinodolski treba oko pola sata peške.
I plela sam … o da, pa padala je kiša skoro dva dana ! Uskoro, više o tome…
Sigurno ovih dana često kažete „Napokon, stiglo je proleće!“. Društvene mreže prepune su podrške ovom godišnjem dobu, kao i oduševljenu njegovom pojavom … Još kad bismo mogli da vozimo biciklo pored reka, ali one su još uvek nadošle.
Neverovatno je zaista, da sam pre neku godinu na ovom istom mestu fotografisala Barbie lutku na ispucaloj zemlji, dok mi je, iako je bilo tek 9sati izjutra, znoj već kapao sa čela i otežavao snimanje ….
Ali, Savski kej već se sredjuje ! Juče, dok sam šetala, videla sam da oko 10ak ljudi iz Gradskog zelenila raznoraznim mašinama kosi travu. Šta ste nabrali od cveća, nabrali ste 🙂
Šalim se, naravno, biće tog divnog bilja još, pa tek je počelo da raste.
Iskoristila sam da sa još jedne nepokošene livade naberem baš puno ovih belih cvetića … koji su poveliki, s obzirom da je do pre par dana Sava i tu proširila svoje korito.
Popodne smo prošetali do centra grada, gde su me prosto oduševile žute lale u našoj glavnoj pešačkoj ulici.
Usput smo uplatili i put za Tvitomaniju, a uz plaćen i rezervisan smeštaj sad smo mirni, i samo čekamo da nam jave u koliko sati krećemo 🙂 Inače, prijave su ponovo otvorene, te … iskoristite 🙂
Ostalo je još neobjavljenih tekstova i slika sa našeg puta u Sloveniju u oktobru prošle godine, pa mi nekako žao da tako i ostane… Pa, da se vratimo mic u prošlost …
„Dok vam ovo pišem, sedim na osunčanoj šetnici iznad Wellness Orhidelia. Prijatno je toplo, kao da se jesen potrudila da nam ovaj boravak omogući dodatno ugodnijim. Pogled je prelep: plavo nebo, zelenilo, i plemenita bordo fasada hotela. Ova šetnica moj je favorit, sa popločanjem koji prati nejednaku formu samog objekta, te imam osećaj da šetam po prirodnoj stazici. Arhitekti su ovde vodili računa o mnogo sitnica, na primer da drvene kubične klupe budu zasečene na dnu, u zavisnosti od nagiba staze, tako da gornja ploča bude ravna za sedenje. Sve je u istom duhu, i klupe, i ograda, i osvetljenje, pa i kante za otpatke.
Možda ste na prethodnim slikama primetili valjkove koji vire iz zemlje – to je osvetljenje za bazene ispod. Prvi put smo prišli bazenima preko šetnice i iznenadili se kada nam se otvorio pogled na dva basena, ne znajući u šta prvo da gledamo ! U dnu su bazeni, sa različitim temperaturama vode iz termalnih izvora, od 26 do 36 stepeni.
U delu Termalija dominiraju svetle boje, drvo kao obloga, i stub kao drvo. Odatle se može otići u deo pod belom šatrom, sa zabavnim stvarima kao što je aqua bar ili košarka u vodi i … tobogan ! Nismo deca, ali smo se zabavili.
Bazen Orhidelia je nešto potpuno drugačije. Nije ni čudo da je ova banja u Sloveniji dobila nagrade kako za arhitekturu, tako i za usluge koje pruža, a investitor je angažovao iste arhitekte kao i za hotel Sotelia.
Mi smo ovaj kompleks bazena prvi put posetili uveče, kada su upaljena sva podvodna svetla, uskočili u toplu vodu i brčkali se. A onda, kad sam zaronila, sjajno iznenadjenje – pod vodom se čuje muzika! Time je već omiljeno plutanje na ledjima postalo još lepše !
Medjutim, tu iznanadjenima nije kraj. Dok plivamo po bazenu, u različitim delovima se naizmenice uključuju gejziri, koji kombinovani sa promenom svetlosti u ciklama, plavo, zelenom prelazu stvaraju nadrealni osećaj.
Plivala sam kasnije i oko velikog valjka, slušajući jaki huk vode i pitala se šta je to … i onda, vrhunac iznenadjenja, veliki kružni tuš u kružnoj prostoriji ! Sjajan vizuelan, zvučni i taktilni doživljaj !
Volim vodu, a ovde sam zaista mogla da je pojmim na drugi način, kroz stajanje, kretanje, izviranje. Zaista predivno iskustvo ! Sledećeg dana ostali smo celo popodne, i nije nam bilo dosadno. Wellnes Orhidelia je poznat i po tome što ima spoljne bazene sa toplom vodom, te se možete kupati i kada pada sneg ! To još nismo probali, ali kako je vreme lepo, ne vidim razloga da i u tome ne uživamo baš danas ! “
Eto, lepo je toga se setiti i pokušati uživati i danas, u gradu, dok pada kiša ceo dan, a najavljuju i nešto snega.
… i to u oktobru !
Pa, pošto se moje ime povlačilo po novinama u sklopu skandala, reko, ne preostaje ništa drugo nego i da objavim neke moje foto u kupaćem kostimu. A pošto je mnogo tekstova i fotografija ostalo neobjavljeno na zvaničnom sajtu Termi Olimia, nema boljeg momenta nego sada za to 🙂
Znala sam i pre polaska da se ovde ljudi kupaju napolju čak i kada pada sneg! Zato sam htela tako nešto odmah da isprobam! Ko me poznaje, zna dobro da nisam uopšte ljubitelj vrelog leta, ali topla voda je nešto potpuno drugačije! Temperatura bazena se razlikuje, od bazena gde je lepo za plivanje, ali i onih toplih u kojima bismo samo ležali. Imaju dva dela, jedan je u bazenima Termalija, sa belom šatorastom konstrukcijom, i plavo-belim spoljnim kupalištem.
Deo u Wellness Orhidelia je drugačiji, moderniji, u tamnijim bojama, sa rozo-ljubičastim detaljima i osvetljenjem. Napominjem, oktobar je. Jeste prelepo sunčano ceo dan, ali opet, oktobar je. A mi smo i izašli iz bazena, izabrali ležaljke i ispružili se ka Suncu!
U ovom bazenu takodje postoji aqua bar … kad ste se već razmazili na masažama i tretmanima, zašto biste izlazili napolje iz bazena po piće?
Predveče, kada se para izvija iznad bazena, shvatimo koja je razlika u temperaturi, ali to ništa ne smeta. Svetla se upale, mlaznice i dalje naizmenično rade…
No, kupanje u toploj vodi nije za svakoga, te se kod ljubaznog osoblja raspitajte šta nije za vas.
U konkursnom tekstu za blogera Terme Olimija sam pomenula da je najbitnije da spakujem cvet za kosu, pa evo da se zna da sam to i ispoštovala… i nije mi teško palo.
Ostale tekstove i fotografije možete videti ovde, a uskoro još.. 😉
Prodjoše ta dva dana kao jedan i pet u isto vreme. Ne znam kako to da vam objasnim… prošlo je brzo zato što je bilo dobro, a kao pet dana zato što imam mnooogo utisaka.
Preko dana bilo je mnogo dobrih predavanja, za čije snimke postoji najava da će biti postavljeni na sajtu, gde ćete moći da ih pogledate.
Sjajan hotel, ljubazno osoblje, luksuzne prostrane sobe … mada sa malo nefunkcionalnim modernim dizajnom u kupatilu …
Od ostalih sadržaja nismo ništa stigli da ispitamo, mada i nije mi žao kad pomislim koliko je tih blogera prošlo kroz bazen i djakuzi … 😉
No internet je bio sjajan – znači, kada se oko 500 ljudi prikači na net u isto vreme, i to poneki i sa tabletom i mobilnim telefonom i laptopom …. a da net ne štuca, e to je dobra veza ! Znači, m:ts može kad hoće.
Ovo je bila i zgodna prilika da napokon uživo upoznam Naky, i ponovo vidim Azaleu 🙂 Planirale smo da napravimo i zajednički video post, ali … teško je sve to uklopiti u dva dana.
A upoznala sam i neke nove ljude, mnogo mi je njih prišlo da se pozdravi, da kaže da prati moj blog, da su me videli na Mondo reportaži, ili na Periskopu, ili … ma mnogo dobar osećaj, zaista 🙂 I poseta bloga je porasla, tako da sada dostiže magičnih 25.000 mesečnih poseta, a broj pratilaca na Twitteru bliži se trocifrenom broju.
Mislila sam da ću moći da se pohvalim ekskluzivnim hodanjem po snegu, ali … em je duvao jak vetar, padao sneg, em je tako bilo i u skoro celoj Srbiji. Medjutim, kada smo se vraćali, putevi na Staroj Planini su bili fer očiščeni, auto-put standardno čist, ali Beograd… kao beli kanjon, eto tako nekako.
Minibus je išao sporo i oprezno niz planinu, pa sam mogla da uhvatim i par fotografija …
Blogomanija, subota, 17-17:30
– ko smo?
ja sam Maja, on je Dejan.
Ja vodim blog pod imenom Magrit, još od januara 2006., pa me ljudi ponekad tako i zovu.
A njega sam nagovorila da vodi blog, Lensfler.
– kako smo počeli da pišemo blog i kako to sada radimo?
Inspirisana nekim inostranim blogovima, i ja sam počela da pišem blog o pletenju, ali je bilo tu i mnogih drugih tema… fotografije, knjiga, kozmetike, muzike … U početku sam pisala lako, slobodno, jer niko nije znao ko sam. Danas pazim šta pišem, jer me ljudi znaju, ima dosta mojih fotografija, a i delim savete i projekte iza kojih stojim. Imam skoro 700 postova, a to dodje kao puno podataka i slika.
– šta nama znače naši blogovi?
Blog mi je doneo mnogo lepih poznanstava, lepu prezentaciju svega što radim, ali i nagradu – dobijam puno e-mailova u kojima ljudi traže savet, ili samo izražavaju zadovoljstvo što su naišli na moj blog. Broj zanimljivih ljudi koje upoznajem se svakim danom povećava. Tu su i sponzori koji shvataju da ih reklamiram pominjanjem na blogu… a sigurna sam da je ovako dugo pisanje bloga doprinelo da budem zvanični bloger Termi Olimia na nedelju dana… da, sve sa boravkom 🙂 … i dodjoh da pričam na Blogomaniji 🙂 Verujem, i da se još više potrudim, bila bih još uspešnija.
Razmišljala sam nedavno, ako bih odjednom prestala da pišem blog… mojom odlukom, ili bila primorana…. osetila bih istovremeno veliko olakšanje, i veliku prazninu …. Olakšanje jer ne moram da mislim stalno o tome koliko je prošlo od poslednjeg posta, a prazninu zato što mnoge stvari koje se dogode ili radim, naročito fotografišem, mislim kako ću postaviti na blog.
– šta su naše teme, i zašto mislimo da su dobre?
Opsesija, pletenje i fotografija, koji dopunjuju jedno drugo.
Ipak, najviše poseta, preko 2000, ima post “Kradja”, u kome sam pisala o kradji fotografije od strane Pressa (tužba pokrenuta).
Kad sam počela da pišem, komentari su bili razni, od divljenja, neverice, ili pogrdni. Danas, pletenje je toliko popularno da postoje i TV emisije o tome, doktori pričaju o njegovom pozitivnom efektu na zdravlje, uskoro će 100. polaznik proći kroz moju školu, danas bi svi da im ja ispletem ovo i ono….. pa volim da mislim da sam blogom doprinela toj modi.
– šta ja mogu da vas posavetujem 🙂 ?
Kako pisati, veselo ili ozbiljno i slične dileme?
Krenite od toga da je to vaš blog i da možete na njemu da pišete šta god želite. Ali istovremeno mislite na to kako je to vaša prezentacija.
Tehnički saveti:
– uvek proverite post, ako imate opciju Pregled posta… jer se sitne greške uvek podvuku
– sačekajte par sati sa objavom posta, jer ćete se često setiti naknadno da je trebalo jos nešto dodati
– jednom ili dva puta nedeljno je optimum objavljivanja. Ipak, sve zavisi od dužine postova, pa time i što su postovi kraći, možemo pisati i češće.
– izgled bloga je vrlo važan, ali ne bih znala da kažem da li je važniji od sadržaja.
– napravite mogucnost obaveštavanja na mail kad objavite novi post
– plan objave postova je nešto čemu sam se smejala u početku, ali u poslednje vreme uvidjam njegove prednosti. Mesečno, nedeljno, svejedno je, nešto što vama odgovara, raspored šta je važno, a šta je hitno, ili koji post treba da stoji 5 dana na vrhu bloga.
– za blogere koji prezentuju svoje radove – lepo je da sa drugima delite svoja dostignuća i radove, ali dolazite u opasnost da drugi shvate to samo kao vase hvalisanje. Mnogo su omiljeniji i prijatniji blogovi koji s vremena na vreme daju savete, isečke iz iskustva ili mišljenja o proizvodima, alatima.
Da biste povećali organizujte nagradne igre i darivanja, sami ili u saradnji sa sponzorom. Kod mene se dnevna poseta poveca sa 800 na preko 1000.
Učlanite se u Ravelry…. 🙂
Video postovi su nešto što sam počela nedavno da radim, ali već mogu da kažem da su lakši za pravljenje, a pogotovo za gledanje 🙂 Imajte na umu da je potrebna ona … dobra brzina Uploada, za You tube… Nema potrebe za velikim programima za uredjivanje, dovoljan je Movie Maker, a bolje je snimiti dobar video 6 puta, nego uredjivati 6 sati.
Ostatak predavanja, o fotografiji, preuzeo je Lensfler, a koncept njegovog predavanja možete videti ovde.
Evo nas ponovo na putu! Zapravo, stigli smo – na Staru Planinu, u istoimeni hotel, zavejan snegom. Put je bio maaaalo nezgodan, 7 i više sati …
A zbog čega smo mi ovde ?
Zbog Blogomanije, regionalne konferencije o blogovima, i to do nedelje veče.
Hotel je lep, nov, a više o sadržajima kada ih obidjem 😉
U holu hotela postavljeno je mesto za registraciju… kada smo mi stigli vladala je velika gužva, jer smo stigli sa još 4 minibusa, a pristizalo je još ljudi. Ipak, za ubuduće bih svakako predložila dolazak helikopterom…
Posle večere, odlučili smo da se prošetamo, da uživamo u snegu i hladnom vazduhu. Hulahopke, dva džempera… pa ipak je ovo planina! Pošteno sam se iznenadila kada smo sa zadnje strane hotela ugledali spoljni bazen, koji je em pun, em menja boje, sve u mraku i snegu 😉
E sad, sigurno se pitate što mene nema na svim tim foto … ali sa mnom je Lensfler, pa pogledajte ovde kako čitam najnoviji broj časopisa Do!ts, i to štampano izdanje (veliko hvala i Lorni koja mi ga je poslala 😉 )
(opis prvog dana u Ljubljani pogledajte ovde)
Nedeljno jutro osvanulo je mutno i magličasto, te smo se odlučili da krenemo malo mirnijim delom grada, u skladu sa usporenim raspoloženjem …
I obidjemo mesto gde je Dejan služio vojsku. Interesantno je bilo gledati njegovu reakciju na to koliko se stvari promenilo za 25 godina :). Jer, kasarna je izmeštena, sada tu postoji Etnografski muzej, dogradjen, proširen velikim čeličnim prostorima, sjajno uklopljenim.
Spustili smo se ponovo do reke, preko mosta sa Zmajevima, naravno… Koji su bili nešto manji nego što sam očekivala, ali svakako jako lepi. No kako ih je svako slikao, nisam mogla a da ne primetim male grifone koji imaju izraz „Pih, svi slikaju bedne zmajeve, a nas niko ne šljivi …..“
Prošli smo dalje, pored pijace, i naišli na Mesarski most, složeno iskustvo od čelika, stakla, betona, katanaca ljubavi, statua koje pričaju o prošlosti … i reke koja se vidi dok hodate po staklu.
Ipak, interesantno je da, pored ovakve romantične atrakcije, nismo uspeli da u blizini i kupimo katance… izgleda da se za ljubav čovek ipak mora više potruditi 🙂
Nastavili smo dalje, i seli na kafu da malo dodjemo sebi … a onda je granulo Sunce, i mogli smo da krenemo dalje!
Čuli smo da se nedeljom održava buvljak, te smo odšetali istom stazom kao sinoć, ali potpuno drugačijom ! Jesenje sunce, mnoštvo ljudi, biciklisti, psi, svi su izašli napolje! Usput smo mogli da čujemo svakakve jezike, vidimo ponude polovne i nove robe, čujemo čak i jednu aukciju.
Od toliko lepih utisaka, shvatili smo da nismo gladni … A i dan je bio vedar, pa smo počeli uspon do Ljubljanskog grada. Dani uživanja i jela bez kočnice učinili su svoje, pauza je bila neizbežna … ili sam samo htela da fotografišem ovu divnu stazicu? 😉
Odozgo, pogled je prelep, mada skriven krošnjama. Sa strane sa koje smo se mi peli, tvrdjava ko tvrdjava… pomislih, opet gomila ruševina sa kojom kao da ljudi ne znaju šta treba da rade. Ali kako smo došli sa druge strane, sve je postalo mnogo uređenije…
Uredjeno jeste, prelepo jeste, postoji čak i lift, i napravljen je lep plato… ali nekako mi se nametnulo pitanje: šta je ostalo od tvrđave? … To je jedino mesto u koje smo mogli da udjemo, a da nismo platili ulaz, ali je za gledanje projekcije virtuelnog grada cena 6 eura, što smo osetili kao po ušima, i odustali.
Zatim smo se prema gradu spuštali stazicom sa druge strane, uživajući prelepom vremenu, jesenjim bojama i probijanju svetlosti kroz krošnje. Zato smo mogli još da šetamo dok nije nastupio mrak, prošavši kroz prelepu pešačku stradu, koja spaja tri ulice. Prizemlja su puna raznolikih radnji, ali i sama šetnja izmedju predivnih fasada je pravo uživanje. Uvek prija kada se vidi da su objekti dobre visine u odnosu na širinu ulice…
Posle večere, ponovo setnja, ali čudna. Pored reke, kao da nije isti dan, em mrak, em mnogo manje ljudi. Po preporuci hteli smo da probamo i čokoladne kolače, ali … kako smo ušli unutra, kelner nam je rekao da zatvaraju, pa smo zbunjeni izašli i pogledali na sat … pa jeste, malo je prošlo od osam uveče … i da, zatvaraju u osam uveče. Malo dalje, vidimo da su i kafei skoro prazni, neki i zatvoreni. Možda ljudi u Ljubljani žive drugačije od nas, pripremajući se nedeljom veče za narednu radnu nedelju, to je ok. Ali ne valjda i turisti?
Sve u svemu, Ljubljana je jako zanimljiv grad, ne podseća me na ništa što sam do sada videla, a opet ima tu i tamo mešavinu Beča, Zagreba i Rima … mešavina utisaka, čudnih kao što je jako malo zelenila, i zanimljivih kao što je ogroman broj biciklista… o čemu u jednom od budućih postova !
Magrit 
