tragovima drevne prošlosti

… je jednodnevna tura agencije Travellino.
A mi smo bili prošle subote 🙂
Putuje se autobusom, i to ceo dan, što je možda jedina loša stvar svega. Ali sve što se obiđe zaista ima smisao one rečenice „upoznaj svoju zemlju da bi je više voleo“, ili po mom mišljenju, razumeo.

Prva stanica bila je Smederevo, taj grad koji sam često pominjala u rečenici „Sramota, bila sam preko okeana, u Kanadi, a nisam bila tu, u komšiluku, u Smederevu!!“.

Međutim, sam grad nismo obišli, već smo prošli kroz njega i došli do Tvrđave, tako da još štošta ostaje za sledeći put :). Nisam očekivala da Tvrđava bude tako velika – zapravo veliki jednoprostor. Obišli smo i Mali Grad, utvrdjeni zamak unutar Tvrđave. Najznačajniji deo su bifore, u svoje vreme zastakljene venecijanskim staklom. Mene su ipak oduševili tragovi – udubljenja za grede koje su podržavale još dva nivoa. Pomalo užasava podatak da tehnožurke drmaju ovaj prostor svako malo …

Veliku Tvrđavu su u vreme našeg boravka najviše koristili sportisti. Dok smo čekali da autobus krene, u daljini smo videli kako veća grupa biciklista prolazi kroz raskrsnicu… pa još biciklista, i još! Pomislim, možda i u Smederevu imaju Kritičnu masu, a nije li danas Dan bez automobila, ili tako nešto … Kad kasnije, na Facebooku vidim da nam je vrsni biciklista Duca bio u toj družini 🙂

Sledeća stanica – Viminacium! Ali pre toga prošli smo pored postrojenja i kopova Kostolac, čija me je veličina stvarno ostavila bez reči! Morala sam da Instagramišem!

Da postrojenja Kostolac nisu pokrenuta, možda Viminacium nikada ne bi ni bio otkopan… A opet, mnogo toga uništeno je samom izgradnjom. Nadajmo se da će ubuduće biti pažljiviji, kao što su nedavno otkrili i kostur mamuta. I baš zbog njega i otvaranja izložbe u ponedeljak, nije radila Rimska kuća, što nas je baš oneraspoložilo, pogotovo što smo platili punu cenu ulaznice… No, videli smo prelepu Arenu, rekonstrukciju. Drvo je već počelo da poprima prelepu sivu boju…

Svašta ima da se vidi, mnooooogo toga još nije otkopano, ali neću sve da vam kažem da imate zašta da idete :).

Pomalo ošamućeni od toplote i utisaka, ukrcali smo se u autobus, a iskrcali u blizini Tvrdjave Ram. Iskrena da budem, možda sam jednom ili dva puta čula za ovu tvrdjavu. Nije velika, ali je na divnom mestu, gde je Dunav poprilično širok, kao more. Održavanje i renoviranje ove tvrdjave odnedavno je preuzela jedna turska organizacija … Ima tu mnogo istorije, pa to i nije čudno.

Već gladni i pomalo umorni, obradovali smo se vesti da idemo na pauzu na Srebrno jezero. I zaista je bilo lepo, naročito što smo se prvo dobrano najeli ćevapa, pomfrita i salate, i neizostavno dopunili pivom. Onda smo krenuli u šetnju pored obale, gde se redjaju kafići i tezge sa jedne, a jezero sa druge strane, a izmedju trče deca u kupaćim kostimima :). Podseća na našu Adu, ali je mnogo manje i prijatnije. Naročito uz sladoled 🙂

A onda smo se uputili do Golubačkog grada! Priznajem da sam bila pomalo uzbuđena, a istovremeno se podsećala kada sam prvi put pretraživala internet na tu temu, u isto vreme opčinjena epskom fantastikom koju sam gutala… I zaista me nije razočarao!

Ostavimo po strani probijene kapije, put koji prolazi kroz njih, plan koji postoji da se saobraćajnica izmesti, pare obezbeđene, a ni traga radovima … Ali opet ne mogu, jer nismo mogli da se penjemo u gornji deo grada, do Citadele, zbog rastinja i nesigurnih stepenica. Jer smo svaki čas morali da se pazimo od vozila koji prolaze.

Kule su impozantne, prelepe, elegantne… Mistika je tu negde, jer je gornji grad nedostupan kao što sam već rekla, a donji pod vodom – dostupan samo kad su velike suše… I sad kada posmatram slike, naglas komentarišem kako mi te kule izgledaju kao neka poezija.

I to je bilo dosta za jedan dan! Zaista lepa tura, a i vodič i vozač bili su sjajni! Preporučujem, bilo u ovom aranžmanu, nekom drugom, ili sopstvenom. Ili ste već bili?
Mi ćemo svakako ići nanovo, možda sledeće godine, da vidimo i tog mamuta!
(onog Kikindskog već jesmo 🙂 )